Mali Vule i crveni autobus

Kratka poučna priča o Aleksandru Vučiću i njegovom životnom putu

Mali Vule i crveni autobus

Sunce je sijalo punim sjajem, a deca su se vrpoljila u školskim klupama nestrpljivo čekajući da se oglasi školsko zvono, pa da mogu da istrče napolje i pojure za loptom. Kada je rezak zvuk zvona najzad prekinuo reči učiteljice, deca su se gurkajući provlačila kroz uska vrata učionice, pokušavajući da iskoriste svaki sekund velikog odmora.

Svi sem Malog Vuleta. On je zamišljeno gledao kroz prozor, prateći pogledom blještavi crveni autobus kako  lagano promiče niz ulicu. Zatim se zagledao u veliku ozbiljnu sliku Vozača autobusa, koja je visila iznad školske table. Zamišljao sebe na slici -  ozbiljnog i važnog., kako ga svi iz odeljenja gledaju sa divljenjem, a ne kao sada... kada ga zadirkuju da ne zna da igra fudbal i kada ga devojčice ismevaju.  Ma, pokazaće on svima! Jednog dana.

 

Školske godine su prolazile, deca su rasla i želje im se menjale. Neko je danas želeo da bude glumac ili balerina, a već sutra pilot ili učiteljica. Jedino je Mali Vule svakog dana sanjao crveni autobus i ništa ga drugo nije zanimalo. Ponekad, kada bi se deca zaigrala na igralištu, on je zaboravljao nakratko na autobus, ali ne da bi se priključio igri, već da bi glasno navijao sa klupice. Uglavnom je vikao sam, ali je zamišlja da ga svi prate i navijaju sa njim.

 

Kada je Stari vozač autobusa preminuo, druge čike nisu mogli da se dogovore ko će preuzeti volan. Na kraju su podelili dane u nedelji, pa je svako vozio po jedan dan. Ipak, nisu mogli da se dogovore oko trase, stanica i prihoda od karata...  pa su se stalno sva'ali. Mali Vule je to gledao svakog dana i bio je siguran da bi on bolje vozio - ne samo od svih njih, nego i od onog starog vozača iz detinjstva.

 

Stoga se učlanio u jedno od udruženja vozača. Tamo nisu imali autobus, ali su stalno pričali o vožnji. Nekada izlazili na ulice i vikali o tome. A Mali Vule se muvao oko njih, donosio kafe, čistio pepeljare, slušao o vožnji i maštao. Kada je malo porastao, počeo je da se redovno javlja na konkurs u Gradskom saobaćajnom.  Ali, ma koliko se javljao i trudio, uvek su birali nekog drugog. Sigurno zato što su ga mrzeli - nije bilo drugog objašnjenja! Pa on bi zasigurno vozio bolje od bilo koga drugog!

 

Vreme je prolazilo. Jedan po jedan od onih jednodnevnih vozača su odlazili i otvarali svoja prevoznička preduzeća, dok na kraju nije ostao samo jedan " Čika Ćuba. Na početku je izgledalo da je on zaista i najbolji od svih njih, ali se ubrzo pokazalo drugačije. Stalno je vozio preko rupa, propuštao zelena svetla a jurišao na crvena. Pored toga, često se kačio sa vozačima šlepera, a ponekad i dobijao batine od njih (mada je u kafani posle pričao da je on pobedio).

 

Na kraju je putnicima to dosadilo, pa su se pobunili. Izbacili su Čika Ćubu i doveli drugog vozača. Ali ni njime nisu bili zadovoljni, pa su doveli trećeg, pa četvrtog... a sa svakim je bio neki problem. Jedan je hteo da vozi sa 17 suvozača, drugi je vozio samo na istok, a treći je doveo svoje ro'ake za kontrolore koji su naplaćivali sve i svašta od putnika. U celoj toj pometnji, Mali Vule se prijavio na konkurs u pravom trenutku, a nabavio je i preporuke iz drugih gradova. „Pa zašto i njega da ne probamo, kada smo svim drugima već dali šansu“, pomisli Komisija. I da mu posao.

 

Najzad! Dečački san se ostvario! Mali Vule prosto nije mogao da dočeka prvi radni dan, ne samo na poslu vozača, već i u životu. Naime, dok je njegova generacija radila razne poslove, u zemlji ili svetu, Vule nije hteo ništa drugo sem da bude Vozač. Dok su se drugi zapošljavali, provodili ili putovali, on je sanjao autobus. Dok su ga ismevali i zadirkivali, on je stiskao usne i čekao svoj trenutak. I konačno ga je dočekao!

 

Ponosan, sa šeretskim osmehom je seo za upravljač. Sve oči su bile uprte u njega. Pogledao instrument tablu sa mnoštvom lampica i dugmića, osvrnuo se na menjač koji je delovao komplikovano, ali je pomislio da to sigurno ne može biti tako teško čim su i svi pre njega uspeli. Prva vožnja je bila na me'unarodnoj liniji, za Brisel, pa se zbog te prilike i posebno sredio, stavio kravatu a i naočare (da izgleda ozbiljnije).

Ubacio je u brzinu i krenuo, ali " u rikverc! Autobus se sa treskom zaustavio. Kakav užas, pomisli Vule. Šta sad? Putnici su ga gledali u čudu, to uopšte nije bila vožnja koju je pred Komisijom obećao. Morao je brzo da razmisli, da ga ne izbace kao i one pre njega. Najzad značajno i pobedonosno reče:

„Otarasili smo se prtljažnika i treće osovine, što sam baš i hteo! Njih autobus ionako nije ni koristio, samo bi nas usporavali na putu za Brisel“.  Uz dosta buke i dima, autobus je nekako krenuo.

 

U narednim danima Mali Vule je shvatio da uopšte nije lako voziti autobus. Naročito kad to nikada nisi radio. Naročito kad i ništa drugo nisi radio. I naročito kada ni oni koji su te učili ništa drugo do tada nisu radili.

 

Pored toga, Mali Vule je odjednom shvatio da je potrebno još mnogo drugih stvari da bi se autobus kretao - potrebno je nabaviti gorivo, štampati karte, redovno ga održavati. A on nije imao nikoga, ni mehaničare, ni kondutere. Pored toga, nije dolazilo u obzir da pozove školske drugare koji su to znali da rade. Pa zar da zove one koji su ga do juče zadirkivali? Ne dolazi u obzir! Naći će on već neke druge.

Stoga je našao neke radnike koje su otpustili prethodni vozači, ili ljude iz drugih firmi. Kada nije imao vulkanizera, postavio bi poslastičara. Ako nije moga da na'e mehaničara, našao bi montažera bilborda. Uostalom, kada on mora da nauči da vozi, mogu i drugi da nauče svoje poslove.

A za konduktera je stavio svog batu " od malena je znao da čuva džeparac, valjda će i ovde znati da čuva pazar.

Da bi sve izgledalo lepše i važnije, svi su napravili diplome o stručnim obukama i uzeli zvučne titule stručnjaka svog zanata.

Delovalo je da je najzad sve na svom mestu i da se san ostvario.

 

Ali avaj, posle nekog vremena su putnici počeli da gun'aju. Te vozač ne vozi gde je obećao, te ne radi grejanje, te karte su preskupe... Videli su da autobus jedva ide, da sve više dimi, da su gume ćelave, da nema grejanja, kao i da ima sve više konduktera a sve manje putnika. I sve im je to odjednom smetalo.

Vuletu je bilo jasno da to pričaju samo zato što ga mrze.

 

Ipak, iako nije umeo da vozi, umeo je da sluša. I dobro se sećao kako su prošli ostali vozači pre njega.

Zbog toga je počeo da se pravda " rekao je da je prethodni vozač kriv za sve. Da raniji mehaničar nije menjao ulje " i obećao da će to odmah srediti. Napravio im je čak i malu maketu budućeg popravljenog autobusa. Putnici bi se ućutali, ali kada bi posle nekog vremena videli da se ništa ne dešava, opet bi počeli da se bune.

 

Zbog toga je Vule došao na spasonosnu ideju. Pošto mehaničar, a inače bivši montažer bilborda, nije znao da popravlja autobus, on mu je dao da radi šta zna " pa je ovaj ceo autobus oblepio divnim šarenim slikama. To se putnicima veoma svidelo!

Vule se tu nije zaustavio. Pošto je još uvek bio onih koji su primećivali pocepana, sedišta dim iz auspuha ili ćelave gume, naredio je da se pojača razglas... tako da ne mogu više da se čuju oni koji gun'aju. A na razglasu je puštao samo vesele pesmice ili poruke o tome kako je on najbolji vozač od svih vozača - ne samo sada i ne samo u našem mestu, već u celom svetu i u celoj istoriji. Ma, bolji čak i od Starog vozača.

 

To je definitivno smirilo putnike. Ili ih bar zbunilo. Na neko vreme.

 

Pošto je autobus sve lošije išao, a putnika je bilo sve manje, bilo je problema i sa gorivom. Vule je počeo da sipa na crtu na lokalnim pumpama. Dugovi su bili sve veći, pa se on zaduživao. Zbog sve većih dugova je smanjio povlastice za stare, a to objasnio domaćinskim poslovanjem.

Vule je i dalje na razglasu puštao poruke kako to samo lažu oni koji ga mrze, kako se dugovi smanjuju, kako autobus ide sve brže a poslednja stanica je sve bliže. Da bi sprečio komešanje, naredio je da se ukinu svi drugi razglasi i na stanicama, te da se puštaju samo njegova obaveštenja.

 

Ipak, zbog lošeg gradskog prevoza, putnici su malo-pomalo počeli da se iseljavaju u druge gradove. To se Malom Vuletu mnogo dopalo, pa je počeo da priča da je kvalitet prevoza sve bolji, te su zbog toga gužve manje. Kada šarene reklame nisu bile dovoljne za skretanje pažnje, Vule je stavljao i druge ukrase. Naročito su mu se dopali oni novogodišnji. Toliko da je rešio da ih ostavi preko cele godine!

Pored toga, okružio se suvozačima, pa sada putnike ne samo da nije mogao da čuje, nego ih više nije ni video.

 

I sve je opet bilo u redu.  

Ustvari, bilo bi, da se jednog dana autobus nije zaglavio u blatu. Uzalud je Vule objašnjavao putnicima da nije kriv ni on, ni loše gume, ni propali amortizeri... već najveća kiša u istoriji koja je u prethodnih pola sata pala... putnici ga više nisu slušali. Džaba ih je pozivao da ne izlaze i sačekaju sunce, koje će sve to isušiti, oni su ipak izašli napolje.

Van autobusa, razglas se nije čuo a ni šarene reklame nisu više mogle da pokriju rupe na limariji. Tek tada su primetili koliko se autobus ofucao. Kada su se osvrnuli oko sebe, primetili su na sasvim pogrešnom putu, te da su dalje cilja nego kad su krenuli. Neko viknu „Vidite li ljudi šta nam Vule uradi?“. Ljudi se uskomešaše, a Vule prkosno reče „Ko je to rekao? Neka mi iza'e na crtu ako sme!“. Ali, kada čovek iza'e iz mase, Vule se uplaši, pa poče da beži preko livada.

 

„Šta ćemo sad?“ zapitaše se putnici, „Ko će pokrenuti autobus?“

Neki počevše da kukaju, a drugi da prizivaju prethodne vozače. Ali se prisetiše kako je sa njima bilo. Počeše da razmišljaju o drugima, ali niko nije mogao kao Vule i da vozi autobus, i da pušta reklame i da priča na razglasu...

Onda jedan skroman čovek iskoči iz mase i viknu „Dosta je! Ne treba nama super čovek, već mali vredni vozač koji će pošteno da radi svoj posao. I isti takav mehaničar, i vulkanizer, i kondukter.“

 

Opet su se nudili raniji vozači da pripomognu, ali su im se zahvalili i rekli da ipak mogu i sami.

Onda svi složno prionuše na posao i lako izvukoše autobus iz blata. Kada sa voljom radi, ništa nije teško.

 

I tako, malo pomalo, autobus je doveden i u bolje stanje nego sa vreme Starog vozača. Ljudi čuše za to, pa počevše da se vraćaju u naš grad... a i neki novi da se doseljavaju iz drugih gradova.

Vozač je postao zanimanje kao i svako drugo. Jedan vozi, pa kada se umori, preuzima drugi.

Razglas je zabranjen, da bi ljudi mogli me'usobno da pričaju i da se dogovaraju.

 

A Mali Vule?

On je najzad našao posao koji može i zna da radi. Stoji ispred luna parka i grlato (kakav je inače uvek i bio) poziva ljude da vide njegovu predstavu.

I samo ponekad, sa setom pogleda kako autobus zamiče niz ulicu.